Krsto Vulović: Popričajmo o instinktu kao umjetničkom filteru

Fotograf Krsto Vulović je tokom više od deset godina bavljenja fotografijom prošao put od volontera do fotografa brojnih kulturnih zbivanja i voditelja radionica. Sada, nakon diplomiranja na Prirodno-matematičkom fakultetu u Podgorici, ponovo je na studijama. Ovaj put u Budimpešti, na master studijama fotografije na Moholy-Nagy University of Art and Design, kao stipendista programa Stipendium Hungaricum.

Publici se preksinoć predstavio prvom samostalnom izložbom u podgoričkoj Galeriji "F64". Izložba je naslovljena "Instinkt kao filter". Postavku čini više desetina njegovih fotografija s različitim prikazima ljudi i dešavanja. No, svima im je zajednička životnost, i živost, boje koje pršte, svjetlo - čak i kada je riječ o interijerima ili događajima snimanim noću, ali i jedan specifičan ugao gledanja. Rekli bismo tipično mediteranski - onaj koji život sagledava iz kontra ugla, uvijek mu se malo nasmijavši, čisto kao zabilješka - humoreska, karnevalski, ali bez zle namjere. Čisto da se konstatuje ono što život u stvari i čini lijepim i vrijednim življenja.

Вуловићевих радова у Галерији Ф64

-ФОТО: ЖИВАНА ЈАЊУШЕВИЋ

"Ja ovu izložbu posmatram kao vizuelni dnevnik. Otud i naziv "Instinkt kao filter"", kaže Krsto Vulović, odgovarajući na pitanje kako je odabrao da prikaže baš ove trenutke iz života, i što mu znače, na osnovu čega ih je birao.

– Prilikom selekcije fotografija, vodio sam se instinktom i emocijom koja može da bude različita, od sreće do tuge, do uzbuđenja i dalje. Ali, poenta mi je bilo da je to nešto jako, nešto što instinktivno osjetim da budi osjećanja u meni, na prvu. I time sam se vodio, tako sam pokušao da ih posložim i čini mi se da sam zadovoljan svojim odabirom - kaže Vulović.

Na brojnim fotografijama prisutan je kontrast od uobičajenog doživljaja ili pomianja ljudi i mjesta.

– U pravu ste, jer, i meni se čini da je to neki motiv koji se provlači, to su neke neobične situacije koje nisu svakodnevne, nešto što se možda ne bi primijetilo na prvu, nešto što možda ni ja nisam bio u trenutku svjestan da sam primijetio, ali vraćajući se kroz arhivu, gledajući te fotografije, shvatio sam da bude nešto u meni, što kad se, sve kažem, stavi jedno pored drugog, može, da se stvori možda priča - pojašnjava Vulović.

Вуловићеви радовi у Галерији Ф64

-ФОТО: ЖИВАНА ЈАЊУШЕВИЋ

Dodaje da je na cijeloj postavci samo jedna fotografija analogna.

– To zato što dok radim digitalno mogu da se vodim instinktom. Analogna fotografija zahtijeva više promišljanja, više vremena - kaže Vulović, dodajući da se trudi da s onim što u nekom trenutku ima sa sobom zabilježi momenat.

Navodi da je ideja da svako može da tumači radove na svoj način.

– Ideja mi je bila da, svako može da dođe, pogleda, i da vidi nešto, i da ponese sa sobom. Naravno šta će neko odavde da ponese, to je lični utisak, lični stav. Ali, ne želim da svojim fotografijama pričam priču koja je za neke zatvorene ili uže krugove. Znači, publici ostavljam instinkt kao filter, i hajde da popričamo šta je vaš filter - poručio je Vulović.