Umjetnost može imati iscjeliteljsku moć

Premijerno izvedena predstava Gradskog pozorišta Podgorica "Što više jede, praznija postaje" čime je ozvaničen početak rada Index scene

Što znači procesuirati bol, kako "odstraniti" bol, kako ga prevazići? Da li je to uopšte moguće i na koji način kada je u pitanju smrt bliske osobe? Jer, smrt je, fizički, definitivan čin, bez povratka, izuzev ako ste religiozni. Može li se uopšte bol zbog nepovratnog gubitka voljene osobe podijeliti s drugima? Koliko je "normalno" da traje tuga, i ko je taj ko određuje koji je to vremenski period? Da li, i kada, nakon smrti bliske osobe postajemo ponovo funckionalni članovi društva, ili tu prazninu duha i duše pokušavamo "zatrpati" možda prekomjernom dozom opijata, alkohola, hrane...? Može li se, i mora li se, naučiti živjeti s bolom? Sve su ovo pitanja koja postavlja predstava "Što više jede, praznija postaje" kojom je ozvaničen početak rada i četvrte scene podgoričkog Gradskog pozorišta - Index scene. Pritom, komad se (auto)ironijski poigrava i temom pozorišta u pozorištu, popularnom kulturom - likom Šodžija iz japanskih anima, kao ni ništa manje važnom temom - odnosom kćer-majka koji je definitivno u disbalansu kada umre otac.

SCENA IZ PREDSTAVE "ŠTO VIŠE JEDE, PRAZNIJA POSTAJE"

-FOTO: DUŠKO MILJANIĆ

Tekst za komad koji govori o rediteljki kojoj je umro otac, a koji je premijerno izveden prekisnoć na velikoj sceni KIC "Budo Tomović" napisala je portugalska autorka Katja Faišku. Režiju potpisuje Minja Novaković, koja je i autorka dramaturgije. Scenografiju je uradila Angela Božović, kostime Mia Đurović, koreografiju Maša Kagao Knez, dizajn svjetla Novaković i Božović, a kompozitor je Milivoje Pićurić. Igraju: Vanja Jovićević, Anđelija Rondović, Bogdana Kostić, Ivona Raković, Marta Šćekić i Nevena Penava.

Миња Новаковић, редитељка

-ФОТО: ЂОРЂЕ ЦМИЉАНИЋ

Rediteljka Minja Novaković ističe da su ovom poludokumentarističkom predstavom, koja jeste bazirana na intimnoj i ličnoj priči, htjeli da postave pitanja, da ne nude odgovore, jer, mi ne znamo šta je "pravilno" tugovanje, koji su to prihvatljivi, a koji neprihvatljivi načini žalovanja kada izgubimo nama dragu osobu. No, ovo je samo jedan od slojeva komada, jer pored priče o bolu, ovo je komad i o pozorištu u pozorištu, o Ibzenovoj Hedi Gabler.

– Ovdje je definitivno fokus na bolu kad izgubimo dragu osobu, a tu je i druga važna tema - emocionalno prejedanje, a koje se javlja kao psihološka nuspojava na gubitke ili na bilo koje emocije koje prosto nismo u stanju da procesuiramo na vrijeme. Mislim da je i to važan sloj ove priče - kaže Novaković.

Сцена из представе "Што више једе, празнија постаје"

-FOTO: DUŠKO MILJANIĆ

Сцена из представе "Што више једе, празнија постаје"

-FOTO: DUŠKO MILJANIĆ

Fizička manifestacija bola

Autorka teksta, Portugalka, Katja Faišku, navodi da je tekst nastao na osnovu razgovora s rediteljkom Novaković. I to je dio njene uobičajene prakse, kako nam je rekla, jer uvijek želi da zna kakva je osoba onaj s kim radim. Ističe da je tema komada univerzalna, jer, svako je nekog izubio ili će izgubiti, bez obzira na kulturu kojoj pripada i različite pristupe temi.

– Ovo je priča o bolu, i o tome kako društvo očekuje od nas da se nosimo sa bolom, kako nas primorava da se nosimo sa njim. A, ponekad nismo spremni da to uradimo, i potrebno je vrijeme, i to je drugačije za svakoga - kaže Faišku. Kaže i da se ne može odrediti da li se s bolom lakše nose religiozni ljudi ili oni koji ne vjeruju.

– Ako vjerujete da postoji nešto poslije, mislim da je lakše, ali, mi smo tijelo, i ovdje smo sada, i svejedno doživljavamo bol, i upravo sada imamo emocije, tako da moramo da se nosimo sa tim u ovom trenutku - kaže Faišku.

– Bol ne možemo ubiti, on je tu. Ali, pokušavamo da se nosimo sa njim na spoljašnje načine, ne iznutra. Bol je prisutan dok na kraju ne izađe napolje - kaže Faišku.

Катја Фаишку, ауторка текста

-ФОЗО: ЂОРЂЕ ЦМИЉАНИЋ

Napominje da joj rad na ovom komadu s autorkom teksta Katjom Faišku znači jer kod nas je malo priča - predstava koje su na neki način osvrt na samog sebe, i koje u pozorištu govore o ljudima iz teatra.

– Ali, ne iz nekog samoljublja, već iz kritike samog sebe, i iz potrebe da se prosto prikaže i demistifikuje naš posao, da nema glorifikacije glumaca, reditelja, nego da prikažemo da su to ljudi od krvi i mesa i da rečenica - "umro mi je tata, al' sjutra idem na probu" nije floskula već život - kaže Novaković, dodajući da se nada da će predstava živjeti s obzirom na to da se tema tiče svih nas, možda čak i najviše tinejdžera.

Priča o metamorfozi

Glumica Anđelija Rondović napominje da su krenuli da rade na predstavi "radioničarski", baveći se ličnim storijama. No, komad nije nastao na osnovu priča glumica, a sadrćaj teksta saznali su po završetku "radionica".

– U ovoj poslednjoj sceni, kad imamo taj okret prema vama, prema publici, nadam se da nosimo jednu priču metamorfoze i mislim da je to do onoga ko gleda i kako čita predstavu, mislim da ipak ima katarze - kaže Rondović.

Na novinarsku opasku da je ovo komad u istoj mjeri i o odnosu majka - kćerka, a ne samo otac - kćerka, Rondović kaže da je svako od nas produkt odnosa majka - otac.

Napominje da je tema teška.

– Mislim da je očigledno teško, i da nas to gradi na najintimniji mogući način- navodi Rondović.

Анђелија Рондовић

-ФОТО: ЂОРЂЕ ЦМИЉАНИЋ

– Vjerujem da umjetnost može imati iscjeliteljsku moć i da jedino takva umjetnost treba i da živi. Jer od toga prosto imamo veću korist, i ne treba nam da samo gledamo nešto što je lijepo ili zabavno, već da nekad i neke neprijatne stvari prosto treba da pogledamo, osjetimo i prihvatimo - kazala je Novaković. Inače, predstava završava tako što na scenu pada roze paperje, a Novaković kaže da to treba protumačiti u skladu s duhom generacije -"samo nježno prema sebi".

– To je mali podsjetnik da kada smo prihvatili sebe u tom bolu i tjelesno, da zaslužujemo da budemo nježni prema sebi, i da volimo nježnost. Da to nije slabost već hrabrost - rekla je rediteljka.

SCENA IZ PREDSTAVE "ŠTO VIŠE JEDE, PRAZNIJA POSTAJE"

-FOTO: DUŠKO MILJANIĆ

Na pitanje treba li smrt oca protumačiti kao smrt klasičnog pozorišta, Novaković ističe da smrt klasičnog pozorišta nije moguća jer je ono osnov svega.

– Mislim da kada smo već vjekovima savladali klasičnu formu, da je prirodno da dekonstruišemo, adaptiramo, fragmentiramo pozorište, i da je to prosto prirodan tok - navodi Novaković.

Preuzmite našu aplikaciju