Ćetković za "Dan": Novca ima, ali nije jednako dostupan svima

• Kada govorimo o mikro, malim i srednjim preduzećima, koliko je taj segment zaista važan za crnogorsku ekonomiju?

Dovoljno je pogledati strukturu naše privrede. U Crnoj Gori je u 2025. godini poslovalo skoro 64.000 aktivnih poslovnih subjekata, što je 8,2 odsto više nego godinu ranije. Još je važnije da gotovo 96 odsto čine mikropreduzeća, dok je malih oko 3,4 odsto, srednjih svega 0,6 odsto, a velikih tek 0,1 odsto. Uz to, 99,5 odsto aktivnih poslovnih subjekata je u privatnom vlasništvu.

Ovakva struktura jasno pokazuje da se politike konkurentnosti, zelene tranzicije, digitalizacije i inovacija ne mogu kreirati prvenstveno prema potrebama velikih kompanija.

Tipično crnogorsko preduzeće je mikropreduzeće, sa manjim kapitalom, kraćom poslovnom istorijom i ograničenijim administrativnim kapacitetima.

Važna je i regionalna dimenzija. U centralnom regionu posluje oko 46,5 odsto, a na Primorju oko 45 odsto poslovnih subjekata, dok na sjever otpada svega oko 8,4 odsto. Zato pristup finansiranju nije samo pitanje razvoja pojedinačnih preduzeća, već i važan instrument ravnomjernijeg regionalnog razvoja.

• S druge strane, kada se pogleda ponuda banaka, državnih fondova i međunarodnih institucija, čini se da novca ima. Zašto se onda toliko govori o otežanom pristupu finansiranju?

Zato što treba razlikovati postojanje finansijskih instrumenata od njihove stvarne dostupnosti konkretnom preduzeću. Crna Gora danas ima relativno razuđen sistem finansijske podrške: uz komercijalne banke i Razvojnu banku, tu su Eko-fond, Fond za inovacije, državni programi podrške, kao i značajni programi EU, EBRD-a, EIB-a, WBIF-a i drugih međunarodnih partnera. Dakle, postoje krediti, grantovi, garancije, subvencije i sve više kombinovanih modela finansiranja.

Međutim, sistem je i dalje izuzetno bankocentričan, a kredit ostaje primarni oblik finansiranja. Kod komercijalnih kredita uslovi zavise od boniteta, kreditne istorije, novčanih tokova i kvaliteta kolaterala. To je opravdano iz ugla upravljanja rizikom banke, ali znači da formalno dostupan proizvod nije jednako dostupan svakom preduzeću. Tu dolazimo do paradoksa: mikropreduzeća čine gotovo 96 odsto poslovne populacije Crne Gore, a upravo ona najčešće raspolažu manjim kapitalom, kraćom poslovnom istorijom i ograničenijim kolateralom. Zato je segmentu koji je brojčano najvažniji za našu privredu klasično bankarsko finansiranje često i najzahtjevnije.

-PRIVATNA ARHIVA

• Može li se reći koliko je novca trenutno na raspolaganju privredi?

Teško je govoriti o jednom zbirnom iznosu, jer se radi o različitim izvorima i vrstama finansiranja – od nacionalnih programa i grantova, preko kreditnih linija, do regionalnih programa u kojima je Crna Gora jedan od korisnika. Zato njihovo prosto sabiranje ne bi dalo realnu sliku.

Ipak, nekoliko podataka dobro pokazuje razmjere podrške. Programom za unapređenje konkurentnosti privrede za 2026. godinu opredijeljeno je 3,5 miliona eura, od čega 2,9 miliona za unapređenje proizvodnih kapaciteta u prehrambenoj i metalnoj industriji i 600.000 za žensko preduzetništvo. Kod proizvodne linije podrška pokriva od 50 do 70 odsto opravdanih troškova, u iznosu od 25.000 do 150.000 eura.

Fond za inovacije, na primjer, ima program jačanja inovativnosti MMSP, vrijedan 1,3 miliona eura, sa grantovima do 200.000 eura i podrškom do 80 odsto prihvatljivih troškova. Program inovacija u funkciji energetske efikasnosti u industriji vrijedan je 2,3 miliona eura, takođe sa podrškom do 80 odsto. S druge strane, Razvojna banka omogućava znatno veće investicione aranžmane – za projekte infrastrukture, zaštite životne sredine i energetske efikasnosti kredit može iznositi do 16 miliona eura, uz rok otplate do 15 godina i grejs period do pet godina.

Dakle, problem nije u tome što finansijski instrumenti ne postoje. Važnije je koliko su dostupni različitim kategorijama preduzeća, koliko se međusobno dopunjuju i koliko odgovaraju stvarnim potrebama konkretne investicije.

• Sve češće se pominje industrijska simbioza. Šta ona znači u praksi i zašto bi bila važna za Crnu Goru?

Najjednostavnije rečeno, industrijska simbioza znači da ono što je jednom preduzeću višak, nusproizvod ili trošak, drugom može predstavljati resurs. To može biti materijal koji jedna kompanija više ne koristi, višak toplote ili energije, voda, zajednička infrastruktura ili sistem upravljanja određenom vrstom otpada.

Za Crnu Goru je ovaj koncept posebno zanimljiv zbog strukture privrede. Iako je broj proizvodnih subjekata znatno manji u odnosu na trgovinu i usluge – u prerađivačkoj industriji ih je oko četiri hiljade, upravo proizvodnja ima najveći potencijal za razmjenu materijala, energije i nusproizvoda.

Ekonomska logika je jednostavna: umjesto da jedno preduzeće plaća da se određenog resursa oslobodi, a drugo da isti ili sličan resurs nabavi, njihova saradnja može smanjiti troškove, količinu otpada i potrošnju novih resursa.

Međutim, tu postoji i važan finansijski izazov. Postojeći sistem uglavnom je prilagođen finansiranju jednog preduzeća i jedne investicije, dok nijedan od trenutno raspoloživih instrumenata nije posebno usmjeren na projekte koji uključuju razmjenu resursa, zajedničku infrastrukturu ili dugoročnu saradnju više kompanija.

Kapital iz Srbije raste u Crnoj Gori

• Zašto su zajednički projekti više kompanija toliko komplikovani za finansiranje?

Zato što je klasični finansijski proizvod najčešće koncipiran za jednog korisnika: jedno preduzeće, njegov bilans, novčani tok, kolateral i jednu investiciju. Kod industrijske simbioze situacija je složenija. U jednom projektu mogu učestvovati dvije, tri ili više kompanija koje su međusobno povezane i čija se ekonomska opravdanost ostvaruje upravo kroz tu saradnju. Jedna kompanija, na primjer, ulaže u opremu, druga preuzima nusproizvod, a treća koristi zajedničku infrastrukturu. Korist se, dakle, ostvaruje na nivou cijele mreže, a ne nužno podjednako kod svakog pojedinačnog učesnika.

Zbog toga standardna procjena kreditnog rizika postaje zahtjevnija. Postavlja se pitanje ko je formalni korisnik finansiranja, ko daje obezbjeđenje, ko je vlasnik zajedničke infrastrukture, kako se dijele obaveze i šta se dešava ako jedan od partnera izađe iz projekta.

Postojeći instrumenti već mogu finansirati pojedinačne komponente ovakvih ulaganja. Postoje i određeni kolaborativni grantovi, ali su oni uglavnom usmjereni na saradnju privrede sa istraživačkim organizacijama. Ono što još nedostaje jeste finansijski okvir koji bi prepoznavao zajedničku investiciju kao poseban tip projekta.

• Da li to znači da Crnoj Gori treba neka nova institucija?

Ne nužno. Važnije pitanje je kako bolje povezati i prilagoditi instrumente koji već postoje. Posebno važan pravac vidim u garantnim mehanizmima i modelima podjele rizika. Njihova suština je da dio kreditnog rizika preuzme razvojna ili međunarodna institucija, čime se banci otvara prostor da finansira i preduzeća koja bi po standardnim kriterijumima teže došla do kredita.

Dobar primjer je Portfolio Risk Sharing linija EBRD-a, kroz koju određena mikro, mala i srednja preduzeća mogu doći do kredita do 300.000 eura bez hipoteke, uz poseban fokus na žene, mlade, agrobiznis, turizam, preduzeća van Podgorice i zelene projekte. Još ilustrativniji je regionalni WB EDIF garantni model, sa garantnim pokrićem do 60 miliona eura i procijenjenim investicijama od oko 750 miliona eura, uz najmanje 25 odsto alokacije za mikropreduzeća.

Upravo se na ovim primjerima vidi razvojna vrijednost garancija. Njihova uloga nije samo da smanje rizik banke, već da doprinesu povoljnijim uslovima za krajnjeg korisnika, manjem zahtjevu za kolateralom, nižoj kamatnoj stopi ili dužem roku otplate.

Zato bih prije osnivanja novih institucija gledala kako da bolje povežemo postojeće kreditne linije, grantove i garancije i prilagodimo ih inovativnim projektima.

• Postoje li grupe preduzeća ili regioni kojima bi finansijska politika morala posvetiti posebnu pažnju?

Dvije brojke vrlo jasno pokazuju gdje postoje najveće razvojne disproporcije. Na sjeveru Crne Gore posluje svega 8,4 odsto aktivnih poslovnih subjekata, dok centralni i primorski region zajedno okupljaju više od 90 odsto. Istovremeno, oko 74 odsto poslovnih subjekata je u vlasništvu muškaraca, a 26 odsto u vlasništvu žena.

To znači da finansijski instrumenti ne treba samo da budu dostupni, već i dovoljno ciljani da doprinesu smanjenju tih razlika. Dobro je što takav pristup već postoji kod pojedinih programa. Preduzeća u manje razvijenim opštinama, kao i ona u većinskom vlasništvu žena ili mladih, mogu ostvariti povoljnije uslove ili veći nivo podrške. Kada je riječ o ženskom preduzetništvu, postoje programi koji omogućavaju refundaciju do 80 odsto opravdanih troškova, u iznosu do 30.000 eura. Razvojna banka za investicije u žensko preduzetništvo predviđa kredite do 300.000 eura, sa rokom otplate do 12 godina i grejs periodom do četiri godine, dok su za projekte na sjeveru i u manje razvijenim opštinama predviđeni dodatno povoljniji uslovi.

Zato finansijsku politiku ne treba posmatrati samo kroz pitanje koliko kapital košta. Dobro dizajniran instrument može istovremeno podstaći investicije, smanjiti regionalne razlike, ojačati žensko preduzetništvo i usmjeriti kapital ka zelenoj i inovativnoj privredi.