Диференцијација

На десници је у току диференцијација на корисне и некорисне идиоте. Ови други су ваљда они што су рушили у Савамали, још није извјесно ко све спада у оне прве. На љевици је конфузија много већа, а диференцијација, по традицији, никада не престаје. У последње вријеме се намећу стаљинисти, тј. они који заговарају "револуционарну правду" гдје спада и "осуда на губитак грађанских права 700.000 чланова СНС-а".

"Проглас" се одлучио да се не одлучи, тј. да заговара крај идеологије, па је као програм за "дан после" предложио "неидеолошке мјере". Када се мјере прочитају, види се да није да баш у њима нема никакве идеологије, али добро, биће да је то дио неке тактике.

Насупрот томе, још увијек актуелна власт, по свему судећи, неће више имати тај луксуз да глуми несврстаност. Америчке санкције НИС-у, ако их збиља буде, могле би да докусуре такву политику. Мада, поставља се питање чему толико узбуђење. Зар ускоро на власт у Америци не долази велики пријатељ Срба и Србије, за кога смо толико навијали? Поништење санкција био би piece of cake за партибрејкера попут Доналда Трампа. А друго, зар Путин није наш брат?

Али тако то бива, страх који је ширио, захватио је и самог Вучића. Прича о 17.000 "преторијанаца", тзв. лојалиста, служи више да држи страх Вучићу него што неког збиља може да уплаши. Кад генерали нису кренули за Милошевићем, још мања је шанса да пођу за Вучићем.

Студенти су мала енигма, више се зна шта неће него шта хоће: неће, ни под којим условима, ову и овакву власт, што није мало. Јесте да су истурили паролу "Београд је опет свет", али мало је вјероватно да они свијет разумију као њихови родитељи прије двије и по деценије. Упозорава на то цијепање заставе Европске уније на маргинама оног величанственог протестног скупа на Славији прије три недјеље.

Без обзира на то, јасно је да, ма колико велика и важна била, студентска побуна не може – а и не треба – сама да донесе неопходне друштвене промјене; питање је, међутим, може ли да буде њихова иницијална каписла, њихов замајац.

Србија је велика тајна, али је још већа тајна српска опозиција. Сви су се некако очитовали, што би рекла наша (бивша) браћа Хрвати, само опозиција (мудро) ћути. На први поглед, није то баш ни тако непаметно у овом галиматијасу. Професор Зец је поручио да "Србија треба да застане и размисли да би ишла напријед". Са друге стране, да парафразирамо Десанку Максимовић, Србија "нема више времена", премјешта се с ноге на ногу од 12. марта 2003. године. Опозиција, дакле, попут власти, нема тај луксуз да сједи на више столица. Она мора да каже – то је њен raison d'etre – шта хоће, тј. куда мисли да води Србију. И да то понуди као свој изборни програм. Па, ком обојци, ком опанци.

Еманципација "маса" – било класа, било нација – о човјеку да и не говоримо, као и демократија, највеће су на Западу. Бјежати од Европе зарад очувања самобитности и самосталности тешка је демагогија, тачније, потпуна је бесмислица. Бесмислица чији бесмисао добро разумију сви који тако нешто заговарају. О томе им најбоље говоре њихова дјеца, која су се, попут стотина хиљада својих вршњака, руководила девизом, једином која за последња два вијека није нагрижена инфлацијом: Go west young man.

новимагазин.рс

(Аутор је новинар)