Rusija neće u američki rat

Piše: Slobodan Samardžija

Pre­vas­hod­no, na stra­ni Ira­na. Uosta­lom, oni su sa­ve­zni­ci, raz­mje­nju­ju voj­ne taj­ne, do­tu­ra­ju jed­ni dru­gi­ma na­o­ru­ža­nje, bes­pi­lot­ne le­tjeli­ce, in­for­ma­ci­je o po­lo­ža­ju pro­tiv­nič­kih ar­mi­ja, uklju­ču­ju­ći i one ko­je na­ma obič­nim smrt­ni­ci­ma skri­va­ju ko­smič­ke du­bi­ne…

Na­rav­no, po­sled­nje što bi po­me­nu­ti že­lje­li je­ste da Ru­si­ja osta­ne po stra­ni ili, ne daj bo­že, sta­ne u bok s ne­kom ko­a­li­ci­jom pred­vo­đe­nom Sje­di­nje­nim Ame­rič­kim Dr­ža­va­ma. Jer bez nje­nog su­ko­ba sa za­pad­nim he­ge­mo­nom sva­ki rat, jed­no­stav­no, gu­bi draž. Još ako bi se u sve uple­la Ki­na, za­do­volj­stvo bi bi­lo pot­pu­no.

Pro­sto je ne­vje­ro­vat­no ka­kvi se sve raz­lo­zi iz­mi­šlja­ju u po­ku­ša­ji­ma da se iza­zo­ve no­vi glo­bal­ni su­kob. Bez ob­zi­ra na to ko bi iz nje­ga iza­šao kao po­bjed­nik. Va­žno je sa­mo da ima o če­mu da se pri­ča po te­le­vi­zi­ja­ma, u ka­fa­na­ma, na sku­po­vi­ma "um­nih" ili onih ko­ji po­sje­du­ju in­for­ma­ci­je "iz pr­ve ru­ke".

Slobodan Samardžija

politika.rs

Je­dan od krun­skih adu­ta za upli­ta­nje Ru­si­je u su­kob, pre­ma ta­kvi­ma, je­ste član­stvo Ira­na u BRIKS-u. Za­što baš u ovoj or­ga­ni­za­ci­ji, a ne u Uje­di­nje­nim na­ci­ja­ma, ili ne­koj dru­goj? Pa jed­no­stav­no, Svjet­ska or­ga­ni­za­ci­ja ne funk­ci­o­ni­še još od ne­le­gi­tim­nog bom­bar­do­va­nja SR Ju­go­sla­vi­je (24. mart – 10. jun 1999), od stra­ne NA­TO-a, a BRIKS i te ka­ko funk­ci­o­ni­še.

Ali, ba­be i ža­be ne idu za­jed­no. "Sje­ver­no­a­tlant­ski od­bram­be­ni sa­vez", kao što i nje­gov na­ziv su­ge­ri­še, pre­vas­hod­no je voj­na or­ga­ni­za­ci­ja, sa čvr­stim pra­vi­li­ma oli­če­nim, iz­me­đu osta­log, i u čla­nu 5, ko­ji oku­plje­ne oba­ve­zu­je da pri­sko­če jed­ni dru­gi­ma u po­moć. Do­du­še, sa­mo uko­li­ko je ne­ka od čla­ni­ca sa­ve­za na­pad­nu­ta. A ta­kvo šta se do da­nas ni­ka­da ni­je do­go­di­lo. Na­pro­tiv.

S dru­ge stra­ne, BRIKS je is­klju­či­vo stra­te­ški, eko­nom­ski sa­vez u ko­jem ne po­sto­ji ni­ka­kva oba­ve­za o oru­ža­nom pri­ska­ka­nju u po­moć dru­gi­ma, a po­go­to­vo ne u smi­slu već po­me­nu­tog čla­na 5, ka­kav funk­ci­o­ni­še u za­pad­nom pak­tu. Ov­dje je sve pre­pu­šte­no po­li­tič­ko-po­slov­nim od­no­si­ma. Ili do­bro­volj­noj po­mo­ći kad je riječ o even­tu­al­nom ak­tu agre­si­je. Dru­gim rije­či­ma, Ru­si­ja de­fi­ni­tiv­no ne­ma ni­je­dan raz­log da se, bez po­zi­va zva­nič­nog Te­he­ra­na, uklju­či u rat u Ira­nu.

S dru­ge stra­ne, evrop­ske ze­mlje čla­ni­ce NA­TO-a taj po­ziv su već do­bi­le iz Va­šing­to­na, čak u vi­du na­red­be, pa ipak, vid­no oklije­va­ju da mu se oda­zo­vu. Ka­ko pre­no­si por­tal "Po­li­ti­ko", od­no­si EU i SAD po­no­vo su na ivi­ci du­bo­ke kri­ze zbog ne­sla­ga­nja o omo­gu­ća­va­nju bez­bjed­no­sti u Or­mu­skom mo­re­u­zu. Mi­ni­stri spolj­nih po­slo­va, ko­ji su se ne­dav­no tim po­vo­dom sa­sta­li u Bri­se­lu, bi­li su go­to­vo jed­no­gla­sni u pro­ti­vlje­nju Tram­po­vom zah­tje­vu.

Amerika drugi put u Evropi

Te­ško je po­vje­ro­va­ti da bi Ame­ri­kan­ci­ma, ko­ji su pri­mo­ra­ni da na Bli­ski is­tok pre­u­smje­ra­va­ju i bro­do­ve ko­ji su već kre­nu­li ka re­za­li­štu, od­go­va­ra­lo ši­re­nje fron­ta i pre­ma Ru­si­ji. Ili čak Ki­ni. Ta­kve ide­je na pa­met pa­da­ju sa­mo do­ko­nim ana­li­ti­ča­ri­ma ili po­ne­kom ostra­šće­nom po­li­ti­ča­ru u po­tra­zi za raz­lo­gom za po­kre­ta­nje no­vog svjet­skog su­ko­ba.

Ali po­sto­ji i dru­ga stra­na pri­če. Even­tu­al­nim ula­skom Ru­si­je u su­kob na Bli­skom is­to­ku Ame­ri­ka bi, na iz­vje­stan na­čin, do­bi­la ali­bi za svo­ju do­sa­da­šnju ak­ci­ju. Cio rat do­bio bi dru­ga­či­ju di­men­zi­ju. U Va­šing­to­nu bi pre­ko no­ći sve pred­sta­vi­li kao "glo­bal­nu opa­snost" i fak­tič­ki na­tje­ra­li cio NA­TO, od Ka­na­de do Tur­ske, sve s Evro­plja­ni­ma, da ma­kar i ne­volj­no uđe u no­vi ci­vi­li­za­cij­ski ob­ra­čun. To­ga su u Mo­skvi do­bro svje­sni, a u Pe­kin­gu još bo­lje.

Objek­tiv­no, ra­to­vi su od­u­vijek bi­li naj­bo­lji test za pro­vje­ru funk­ci­o­nal­no­sti glo­bal­nog po­ret­ka. Svijet ka­kav je da­na­šnji, us­po­sta­vljen prije vi­še od osam de­ce­ni­ja i, kao sva­ki prije nje­ga, za­sno­van je na – si­li. U ovom slu­ča­ju onoj ko­ja je iz­ni­kla iz Dru­gog svjet­skog ra­ta, uža­sa ko­ji je za­hva­tio cije­lu pla­ne­tu, gur­nuv­ši nas na sa­mu ivi­cu nu­kle­ar­nog uni­šte­nja.

Su­kob je okon­čan, ali po­dje­la na po­bjed­ni­ke i po­bije­đe­ne i da­nas ti­nja. Kli­ca raz­do­ra, re­van­ši­zma, me­đu­sob­ne mr­žnje, za­ko­pa­na je, ali ne do­volj­no du­bo­ko. Na po­vr­ši­nu je iz­ni­kla po­sle je­dva po­la vije­ka. Ovog pu­ta još opa­sni­ja, još ot­por­ni­ja.

Evro­pa i Ame­ri­ka ni­ka­ko da na­đu za­jed­nič­ki je­zik. Ni­jesu ga na­šli po pi­ta­nju su­ko­ba u Ukra­ji­ni, još ma­nje su sa­gla­sni kad je riječ o naj­no­vi­jem ra­tu na Bli­skom is­to­ku. Ma­da sve po­me­nu­to mo­že da ču­di, kad ima­mo u vi­du slič­no­sti u in­te­re­si­ma po pi­ta­nju glo­bal­ne do­mi­na­ci­je, ni naj­ma­nje ni­je iz­ne­na­đu­ju­će ako se u ob­zir uzi­ma­ju slič­ne si­tu­a­ci­je u pro­šlo­sti.

Sje­ti­mo se, SAD su se ozbilj­ni­je okre­nu­le Sta­rom kon­ti­nen­tu tek po­što im je Hi­tle­ro­va Nje­mač­ka, pod­stak­nu­ta de­ša­va­nji­ma na Pa­ci­fi­ku (na­pad Ja­pa­na na Perl Har­bor 7. de­cem­bra 1941) če­ti­ri da­na ka­sni­je (11. istog mje­se­ca) otvo­re­no ob­ja­vi­la rat. A do­tle, Njem­ci su već uve­li­ko pre­ga­zi­li Polj­sku, Dan­sku, Nor­ve­šku, Ho­lan­di­ju, Bel­gi­ju, Luk­sem­burg, sje­ver Fran­cu­ske, dje­lo­ve Ju­go­sla­vi­je i Grč­ke, i za­šli du­bo­ko na te­ri­to­ri­ju So­vjet­skog Sa­ve­za.

Ne­re­a­go­va­nje Evro­plja­na na ak­tu­el­na de­ša­va­nja na Bli­skom is­to­ku sva­ka­ko ni­je uzro­ko­va­no pod­sje­ća­njem na ne­pri­jat­na is­ku­stva iz pro­šlog vije­ka. Ali ja­sno uka­zu­je na to da sva­ki ula­zak u rat zah­tije­va ozbilj­no pro­mi­šlja­nje, a ne is­hi­tre­nu re­ak­ci­ju. Li­de­ri dr­ža­va na­šeg kon­ti­nen­ta ob­ja­šnje­nje za ak­tu­el­ne mu­ke, jed­no­stav­no, ne­ma­ju. Uosta­lom, ne­ma ga cije­la me­đu­na­rod­na za­jed­ni­ca oli­če­na u Or­ga­ni­za­ci­ji uje­di­nje­nih na­ci­ja. A to otva­ra pro­stor za sa­mo­stal­ne, is­hi­tre­ne ini­ci­ja­ti­ve, s ma­glo­vi­tim ci­lje­vi­ma i bez istin­ske od­go­vor­no­sti.

No, vra­ti­mo se na po­če­tak tek­sta i rat­ne hu­ška­če. Sklop u me­đu­na­rod­nim od­no­si­ma, op­te­re­ćen stal­nom gla­đu za ener­gen­ti­ma i jef­ti­nom rad­nom sna­gom, ve­o­ma je po­go­dan za smi­šlja­nje ko­je­ka­kvih "te­o­ri­ja o bu­duć­no­sti na­še pla­ne­te" i po­sle­di­ca­ma ko­je bi ista mo­gla da do­ne­se. Ži­vi­mo u vije­ku ne­kon­tro­li­sa­nih elek­tron­skih me­di­ja i kom­pju­ter­skih dru­štve­nih mre­ža. Na tom te­re­nu sve je do­zvo­lje­no i pri­hva­tlji­vo. Pa i hu­ška­nje da ame­rič­ko-izra­el­ska agre­si­ja na Iran u jed­nom tre­nut­ku do­bi­je ore­ol no­vog svjet­skog ra­ta.

politika.rs

(Autor je no­vi­nar "Po­li­ti­ke" u pen­zi­ji)

Mišljenja objavljena u tekstovima autora nisu nužno i stavovi redakcije „Dana"