Nema više garancija, samo pozitivna ravnodušnost Brisela

Piše: Mili Prelević

Možda Evropa nije spremna za nas?!

Upravo to pitanje nameću zaključci Evropskog savjeta sa samita održanog 15. i 16. oktobra u Briselu. U dokumentu od 23 stranice i 78 tačaka, Crna Gora se pominje samo u jednoj, u dvije rečenice. Evropski savjet pozdravlja rad na izradi pristupnog ugovora sa Crnom Gorom i prima k znanju namjeru irskog predsjedavanja Savjetu EU da radi na privremenom zatvaranju preostalih pregovaračkih poglavlja.

Na prvi pogled, riječ je o ohrabrujućim porukama. Međutim, pažljivije čitanje otkriva da Brisel pozdravlja, podržava i ohrabruje, ali ne garantuje. Ne određuje rokove, ne preuzima obavezu da će pregovori biti završeni u konkretnom periodu i ne nudi odgovor na pitanje šta se dešava ako Crna Gora ispuni svoje obaveze, a sama Evropska unija ne bude spremna za proširenje.

Upravo se u tome nalazi možda najznačajnija, ali i najneugodnija poruka dokumenta. U tački 68 Evropski savjet naglašava da i buduće države članice i sama Evropska unija moraju biti spremne u trenutku pristupanja.

Godinama je dominantna poruka Brisela bila da evropski put zavisi od država kandidata, njihovih reformi, vladavine prava i ispunjavanja standarda. Taj princip nije napušten, ali je sada izričito naglašen i drugi uslov – spremnost same Evropske unije.

To ne znači da je Brisel saopštio da nije spreman da primi Crnu Goru. Međutim, znači da ispunjavanje obaveza kandidata nije jedini preduslov članstva.

Evropski savjet govori o potrebi unutrašnjih reformi Unije, preispitivanju njenih prioriteta i politika, kao i sposobnosti da efikasno djeluje. Za Crnu Goru to otvara pitanje koje bi moglo postati presudno: šta ako Podgorica završi svoj dio posla prije nego što Brisel završi sopstveni?

Dokument ne daje odgovor, niti određuje rok u kojem bi Evropska unija trebalo da okonča svoje pripreme za prijem novih članica.

U tom prostoru neizvjesnosti nastaje ono što bismo mogli nazvati pozitivnom ravnodušnošću Brisela. Evropska unija ne osporava napredak Crne Gore, ali istovremeno ne garantuje da će taj napredak biti dovoljan za članstvo u određenom roku.

Posebno je značajno što Evropski savjet u tački 71 pozdravlja tekući rad na izradi pristupnog ugovora sa Crnom Gorom. To je pozitivan politički signal, jer se pristupni ugovor vezuje za završnu fazu integracionog procesa.

Ipak, postoji suštinska razlika između rada na ugovoru i garancije da će on biti potpisan, ratifikovan i stupiti na snagu u određenom periodu.

U zaključcima nema datuma pristupanja. Ne pominje se 2028. godina, koja se u crnogorskoj javnosti često predstavlja kao cilj članstva, niti bilo koji drugi rok. Evropski savjet ne saopštava kada bi pristupni ugovor mogao biti završen.

Još jedna važna nijansa nalazi se u formulaciji da Evropski savjet „prima k znanju namjeru“ irskog predsjedavanja da radi na privremenom zatvaranju preostalih poglavlja.

U diplomatskom jeziku namjera nije isto što i obaveza. Primanje k znanju ne predstavlja odluku da će sva poglavlja biti zatvorena, a rad na njihovom zatvaranju nije garancija da će taj proces biti okončan tokom irskog predsjedavanja.

Istovremeno, zatvaranje poglavlja izričito se uslovljava sprovođenjem odgovarajućih reformi u Crnoj Gori. Taj uslov nije nov niti je sam po sebi sporan. Evropska integracija mora počivati na ispunjavanju kriterijuma, a Evropski savjet potvrđuje da svaka država kandidat napreduje u skladu sa sopstvenim rezultatima.

Mili Prelević

foto: Lazar Ružić, Dan

Međutim, problem nastaje kada se taj princip posmatra zajedno sa uslovom spremnosti same Evropske unije. Crna Gora mora nastaviti reforme i zatvarati poglavlja, ali nema garanciju da će ispunjavanje svih obaveza biti praćeno članstvom u konkretnom roku.

Drugim riječima, reforme su neophodan uslov, ali nisu predstavljene kao dovoljna garancija pristupanja.

Dodatnu neizvjesnost stvaraju bilateralna pitanja. U zaključcima se ne pominju Hrvatska, njeni zahtjevi prema Crnoj Gori niti međudržavni sporovi. To se može posmatrati kao pozitivno, jer Evropski savjet nije te zahtjeve uvrstio u formulaciju o crnogorskim pregovorima.

Ipak, dokument ne sadrži ni mehanizam koji bi Crnu Goru zaštitio od mogućnosti da bilateralni sporovi utiču na zatvaranje poglavlja i kasnije faze pristupanja.

To ne znači da je Evropska unija prihvatila hrvatske zahtjeve kao svoje uslove, ali ni da je Crnoj Gori garantovala da ti zahtjevi neće postati prepreka. Načelo napredovanja prema zaslugama jeste potvrđeno, ali nije objašnjeno kako se ono štiti od bilateralnih blokada.

Važan je i širi kontekst. Od 23 stranice zaključaka, najviše prostora posvećeno je Ukrajini, Bliskom istoku, ekonomskoj konkurentnosti i evropskoj odbrani. Proširenje je obuhvaćeno u pet tačaka, dok je Crna Gora izdvojena u samo dvije rečenice.

Sam obim teksta nije dokaz nezainteresovanosti, ali pokazuje koliko se proširenje mora takmičiti za političku pažnju sa drugim evropskim krizama.

Zanimljivo je i poređenje sa Ukrajinom i Moldavijom. Za te države Evropski savjet pozdravlja konkretno otvaranje druge i treće grupe pregovaračkih poglavlja, dok se kod Crne Gore govori o izradi pristupnog ugovora i namjeri zatvaranja preostalih poglavlja.

Riječ je o različitim fazama pregovora, ali je jasno da se Crna Gora nalazi u fazi priprema za njihovu završnicu, bez obavezujućeg vremenskog okvira.

Zato bi bilo pogrešno ove zaključke predstaviti kao negativnu ocjenu Crne Gore. Brisel nije odustao od njenog pristupanja. Naprotiv, pozdravlja rad na ugovoru i podržava nastavak pregovora.

Ali pozitivna poruka nije isto što i politička garancija.

Nema datuma članstva, nema obaveze zatvaranja svih poglavlja u određenom roku, nema garancije protiv bilateralnih blokada, a postoji i izričit uslov da sama Evropska unija mora biti spremna za proširenje.

Upravo tu leži najveći paradoks crnogorskog evropskog puta: što smo bliži završnici pregovora, to naša evropska budućnost sve više zavisi i od odluka koje se ne donose u Podgorici.

Crna Gora mora nastaviti reforme i ispunjavati svoje obaveze. Ali i Evropska unija moraće da odgovori na pitanje da li je spremna da svoja ohrabrenja pretvori u konkretnu političku odluku.

Jer evropska perspektiva bez jasnog roka može dugo ostati samo perspektiva. A pozitivna ravnodušnost Brisela, koliko god diplomatski zvučala, nije isto što i izvjesnost članstva.