Ukrajina između Trampa i nemoćne Evrope

Piše: prof. dr Jove Kekenovski

To više nijesu samo pitanja diplomatske retorike, već ozbiljne geopolitičke dileme koje istovremeno otkrivaju i granice evropske moći.

Trampove najave o ruskom dizelu, ublažavanju sankcija Rusiji i "energetskom primirju" pokazuju da Vašington sve više ističe sopstvene interese. To otvara pitanje hoće li Kijev biti izložen pritisku da prihvati nepovoljne mirovne uslove. Njegove kritike Zelenskog i zahtjev da prestanu udari na ruske rafinerije prevazilaze uobičajeno neslaganje saveznika. Zbog zavisnosti od američke pomoći, Kijev se suočava sa težim pregovaračkim izborima.

Da li Vašington traži kompromis ili uslove koje će Kijev teško odbiti? Nema dokaza da je odlučio da napusti Ukrajinu. Ali ograničavanje vojne i obavještajne podrške znatno bi suzilo manevarski prostor Zelenskog. Dodatnu težinu pritiscima na Kijev daje i Trampova otvorena izjava da je vrijeme da Ukrajina dobije novog predsjednika. Zelenski je odgovorio da o tome mogu odlučivati isključivo ukrajinski građani i ponudio održavanje izbora pod uslovom da Rusija prihvati potpuni prekid vatre u trajanju od 60 dana.

Posebno je sporan prvobitni američki predlog da se najprije obustave napadi na ruske rafinerije, dok bi prekid napada na elektrane i elektroenergetsku mrežu bio predmet naknadnih dogovora. Takav pristup mogao bi više koristiti Rusiji, dok Ukrajina ne bi imala istovremene garancije za zaštitu svoje energetske infrastrukture. Zato Zelenski insistira na uzajamnosti: Kijev bi obustavio napade na ruske rafinerije ukoliko Moskva prekine udare na ukrajinske energetske objekte.

Iako je Tramp objavio postizanje primirja, Kijev ga u tom trenutku nije potvrdio, što pokazuje razliku između političke najave i stvarno postignutog dogovora. Bez precizno utvrđenih obaveza, nezavisne provjere i garancija, "primirje" ostaje diplomatska poruka, a ne pouzdan mehanizam zaustavljanja napada. Međunarodno humanitarno pravo i bez takvog sporazuma obavezuje zaraćene strane na zaštitu civila i poštovanje pravila o vojnim ciljevima i srazmjernosti.

Prema objavljenim planovima, Rusija bi plasirala 300.000 tona dizela odmah, 500.000 u novembru i milion tona u decembru. Vašington to obrazlaže potrebom da se ublaže visoke cijene goriva, uoči novembarskih izbora za Kongres. Međutim, sam obim najavljenih isporuka ne garantuje značajan pad svjetskih cijena. Iza Trampove nepredvidive taktike stoji dosljedno isticanje američkih interesa. Dok je u nekim pitanjima ostvario svoje ciljeve, kriza oko Ormuskog moreuza ostaje ozbiljan izazov.

I tu se pojavljuje politički paradoks. Dok Vašington od Kijeva traži da zaustavi udare na ruske rafinerije, istovremeno otvara prostor za plasman ruskog goriva. Moskva time potencijalno štiti dio prihoda, a Ukrajina bi, bez recipročnih garancija, mogla ostati bez jednog instrumenta pritiska. Nema dokaza da su ove odluke dio jedinstvenog dogovora, ali njihove moguće posljedice treba posmatrati zajedno.

Jove Kekenovski

privatna arhiva

Kijev se tako može naći pred nezahvalnim izborom: ako nastavi udare na rafinerije, rizikuje optužbe da ugrožava stabilizaciju tržišta; ako ih obustavi bez uzajamnih obaveza, slabi svoju pregovaračku poziciju. Razumije se, ni pravo na odbranu ne oslobađa Ukrajinu obaveze da poštuje pravila ratovanja.

Tramp želi da poveća ponudu dizela i snizi troškove američkih građana i privrede. Ostaje pitanje da li senatori koji osporavaju ublažavanje sankcija dovoljno uvažavaju tu ekonomsku logiku. Njihove pravne primjedbe treba razmotriti, ali ni stvarni efekat isporuka na cijene još nije izvjestan.

A Evropa? Nije tačno da ćuti. Evropske vlade podržavaju Ukrajinu, finansiraju njenu odbranu i upozoravaju na rizike jednostranih ustupaka Moskvi. Ipak, postoji velika razlika između javne podrške i sposobnosti da se presudno utiče na ishod pregovora.

EU je ekonomska sila, ali se u bezbjednosti i dalje oslanja na SAD. Nedovoljno političko jedinstvo sužava njen uticaj: Evropa snosi veliki dio troškova ukrajinske krize, a rizikuje da ostane sporedan učesnik u oblikovanju mira.

Fridrih Merc zagovara čvrst stav prema Moskvi i vodeću ulogu Njemačke u evropskoj bezbjednosti. Istovremeno se suočava sa slabom podrškom i jačanjem Alternative za Njemačku (AfD). Oktobarska istraživanja pokazuju prednost AfD-a nad CDU/CSU, što nameće pitanje političkog autoriteta kancelara.

Nizak rejting ne poništava njegova institucionalna ovlašćenja, niti dokazuje da spoljnu politiku vodi radi domaćeg rejtinga. Njemačka ima sopstvene bezbjednosne razloge za podršku Kijevu. Ali što je vlada politički slabija, to je teže obezbijediti trajan konsenzus o skupim i dugoročnim obavezama. Upravo na pitanju njihove cijene AfD gradi dio svoje kritike.

Za sada nema pouzdanih dokaza da je Vašington odlučio da napusti Ukrajinu. Ali postoje ozbiljni razlozi za preispitivanje dosadašnjih američkih prioriteta. Dok Tramp sve otvorenije stavlja u prvi plan ekonomske interese SAD i brzo postizanje dogovora sa Moskvom, Zelenski se suočava sa mogućnošću da se od njega zahtijevaju ustupci bez dovoljno čvrstih bezbjednosnih garancija. Rusija nastoji da smanji ekonomske pritiske, a Evropa da sačuva uticaj na proces koji neposredno određuje njenu budućnost.

Upravo tu se otvara suštinska dilema: da li će Ukrajina ravnopravno učestvovati u odlučivanju o sopstvenoj budućnosti ili će se naći pred već pripremljenim dogovorom velikih sila, po principu "uzmi ili ostavi"? U takvom scenariju Zelenskom bi preostalo da prihvati ponuđene uslove ili da rizikuje dalje slabljenje američke podrške, dok bi Evropa mogla ostati samo posmatrač odluka čije će posljedice neposredno osjećati.

Zato se više ne postavlja samo pitanje da li Tramp postepeno okreće leđa Zelenskom. Mnogo je ozbiljnije pitanje da li Evropa ima političke snage da spriječi da njena bezbjednosna budućnost bude oblikovana bez njenog odlučujućeg učešća.

Jer, ako se o sudbini Ukrajine bude odlučivalo prvenstveno prema interesima velikih sila, a Evropa ostane bez stvarnog uticaja, onda neće biti dovedena u pitanje samo ukrajinska budućnost, već i kredibilitet čitavog evropskog bezbjednosnog poretka. Evropa bi tako mogla postati najveći finansijer sopstvene geopolitičke nemoći.

(Autor je univerzitetski profesor političkih nauka na Univerzitetu "Sv. Kliment Ohridski" u Bitolju)

Mišljenja objavljena u tekstovima autora nisu nužno i stavovi redakcije „Dana"